Cijena: 61,98 kn (19.07.2010.)
Upravo je godište 2008. ovog vina koje je napokon osvanulo i na Hrvatskim policama, Wine&Spirits Extreme Value vino!
Mene je uvijek zanimalo zašto isti proizvođač ima tako različit vizualni identitet za svoja dva vina koja su srodna u kontekstu golemosti tržišta na kojima se kupuje… Čak i boca na primjer. Chianti je u burgundskoj boci, a Chianti Classico u bordoškoj.
No dobro, Chianti 2008. čini se začinjeno na nosu i prilično opterećeno drvom. Ali i vrlo pristupačno, sočne voćnosti u smjeru crvenog voća koja nije nimalo napadna. Ugodan osjećaj svježine, a ima tu i naznala slane mineralnosti te u retrookusu i mirisu karakterističan štalski vonj i zemljanost. Dovoljno diskretno da vikend kupci ne registriraju, a dovoljno prisutno da se svidi pacijentima poput mene 🙂
I dovoljno traje da može pratiti i jača jela, međutim vraćam se na najvažnije. Potpuno očekivano, ovo je odlično uravnoteženo vino, dostojan predstavnik Toscane u nižem cjenovnom razredu masovno prisutan na policama supermarketa od Vladivostoka do Bolivije.
Dakle srednje punog tijela, 12,5% alkohola i izvrsno „harmonizirano“. Stvarno je „simple and real“ kako tvrdi W&S. Prejednostavno da bi mi se svidjelo za više od 3, ali stvarno dobra kupnja za 10 USD ili naših već koliko kn.
Dnevnik vinopije 
Mozda jedini chianti koji vredi kupiti bar kada je rec o masovnijoj proizvodnji. Iako mu cena nije mala kod nas nekih 8 eu, smatram ga dosta dobrom kupovinom kada je chianti u pitanju. Pre nekih dana sam posle dve godine pazario kod nas u tempu, pa jos na snizenju chianti conte lorenzo sormani, sve u svemu od rufinovog jeftiniji nekih pola eura. Cena mu je sa snizenjem iznela nekih 4,3 eu pa rekoh sto da ne iskoristim priliku, pogotovo imajuci u vidu da je pomenuti pre dve godine ostavio odlican utisak. I tako uz nedeljni rucak, na meniju je bila pasta, otvorim ja pomenuti chianti i mogu reci mom razocarenju nije bilo kraja. Ni slicno nije bilo istoimenom vinu koje sam pio pre dve godine, jednoestavno prekiselo mislim za bilo ciji ukus, buke jadan, ukus je vise vukao na neku bacvu ili neki rasuseni pampur nego na neki pravi chianti. Nisam jednostavno mogao da verujem. Tako lepo sledece nedelje ponovim isto ali ovaj put uz butelju ruffino chiantia, cisto da osetim ukus i miris pravog chiantia, naravno ovaj put je bilo sve na mestu i buke i ukus i finis, lepo odmereno i izbalansirano vino koje u najboljem svetlu brani slavu i ime toskane i chiantia uopste. Moja preporuka svima koji nisu probali.
Zanimljivo kako se dojam mijenja kad se nakon duljeg izbivanja vartimo nekom vinu kojeg pamtimo. Sve da je i vino identično, naša percepcija sigurno je zauvijek promijenjena s protekom vremena. Međutim, ovaj mi slučaj sluti i na još jednu sve učestaliju pojavu, a to je Brettanomyces. Lako moguće kako bi neka druga butelja ostavila savim drugačiji dojam, a Brett nije uvijek tako lako prepoznati (jučer sam imao čašu Plavca u ruci gdje nisam siguran radi li se o animalnosti kao karakteru vina ili jednoj od čestih mana današnjice). Ovaj Ruffinov koji sam osobno isprobao svakako nije patio od te boljke, a cijena premda vrlo pristupačna još uvijek nije toliko pristupačna kao na drugim svjetskim tržištima.
Mozda se jednostavno i mi sami kako godine prolaze menjamo, to jest nas ukus, pa tako i on sam vremenom sasvim sigurno evoluira. S lazem se sa tobom da je u ovom slucaju rec o Brettanomyces pojavi. Mislim da sam vec jedan put pisao o tome kako kada god kupim Frontera cabernet sauvignon cuvene cileanske vinarije Concha y Toro, gotovo svaki put imam posla sa razlicitim vinom. Dobro, zasigurno da i sama godina berbe ima odredjen uticaj, a treba biti iskren da je i navedeno vino uvek moglo da dobije prelaznu ocenu to jest preporuku, ali zaista ne bih mogao da ne primetim da su dve buteljke koje sam u dve prilike otvorio bile pljunuti Casilero del diablo cabernet koga posebno cenim. Trenutno sam na odmoru kod tetke u holandiji i ne mogu da se nacudim koliko su pojedina vina koja se mogu kupiti kod nas, pri tom mislim na zemlje bivse ex Yugoslavije, ovde u holandiji visestruko jeftinija. Pri cemu nisam mogao da se nacudim da su vina frontera skuplja tacno jedan euro od vina Casilero del diablo iste vinarije. Konkretno frontere se prodaju po ceni od oko 4.5 eu sto je od prilike kao i kod nas, dok casilero del diablo kosta 5,5 eu, vina vinarije gallo pocinju od nekih 3,5 do 4,9 eu, australijska hardy s vina od 3,7 do 4,9 eu, chianti se moze naci vec od 1,9 eu i pri tom uopste nisu losiji od onih kod nas koji se prodaju po 8 eu, Yellov tail su oko 5 do 6 eu, Golden kaan 4,9 eu i tako redom. Mnogo je vina koja se na balkanu prodaju po cenama od 6-7 eu, a ovde im cena iznosi od 1,5 do 3 eu, tu je rec uglavnom o vinima novog sveta mada ima i francuskih i italijanskih koja su dopremljena u cisternama pa onda flasirana u evropi uglavnom je rec o nemackim gradovima Dizeldorf, Petersbah….
Putnik, zanamiljivo da si spomenuo bas Casillero, moje “gateway” vino. Svima pricam kako je Casillero nesto posebno a bojim se da ga ponovo probam da ne bi ugrozio uspomenu koju cuvam na njega, kad sam ga pio jos 2006…
Probaj ga ponovo neces pogresiti, do sada sam ih popio sigurno 8-9 buteljki u najrazlicitijim prilikama i uvek sam nanovo bio prijatno iznenadjen njegovom kvalitetom. Meni je casillero takodje nesto posebno, iako kada su vina u pitanju ne volim da donosim neke definitivne sudove, moram priznati da je casillero za sada moje vino broj jedan.