Dnevnik vinopije

Cijena: ne znam

Svakako jedno od najzanimljivijih vina koja sam dobio za rođendan nije neko nedostupno godište neke perverzne apelacije u Indiji već „Matea“, još veća ezoterija 🙂

Kad nema godište niti klasifikaciju, a piše „Zagorsko crno eko vino“ znaš da je to kapljica od koje ti naraste treća noga. Koje su tu sve sorte vjerojatno ne zna niti Ivan Mlakar. Ni Jungheinrich viličari 🙂

Transparentnost i zagasito crvena boja… čak i miriši kao neki oštriji Pinot Noir odgojen u stoljetnim bačvama zaboravljene zapremine. Vjerojatno se napiješ samo ako stojiš pored te bačve. Ali, što se mirisa tiče mogao bi biti i Poulsard, barem što se volatilnih komponenti i barnyarda tiče 🙂 🙂 🙂

Vrog te prnjavi jebil! Malo mi vuče na nekaj kaj mi je stari napravil prošle godine iz sorte kaj je zoveju „francuz“ 🙂

Ni ovo išlo na analizu. Čim viš postotke alkohola i godinu berbe jasno je da su to lažnjaci. Pravi prirodnjaci to ne mećeju. Oni nekaj drugega mećeju kad se dovoljno ponapijaju.

A sad… šalu na stranu, ovo je zapravo skroz o.k. Lijepo vince. Da metneju neku avangardnu etiketu i troznamenkastu cijenu, bilo bi pitanje prestiža imati bocu ovoga 😉

Stvarno je dobro kao čarobni začin koji svaku priliku pretvori u seosku feštu. Glas rustikalnosti u lijeku za probavu, za dušu i za žuljeve te prevencija depresije.

Vinozno, suho i sočno, intrigantno i jednostavno, slatki tanin koji zapravo ne postoji, niskoalkoholno ali ne i tanko, a životno otapalo masti s time da nije kiselo kao ocat.