Cijena: 361,75 kn (za „sans soufre“ verziju pojma nemam… ionako nije dostupan za kune)
Nije da je „standardni“ BdN pun žvepla pa je trebalo praviti verziju za hipersenzibilne vinopije, ali razlika između ova dva, oba Zero Dosage Pinot Noir šampanjca iste kuće, veća je nego bi očekivao.
Slobodan sam pretpostaviti kako je različit datum degoržiranja više zaslužan za tu razliku.
Nevolja je u tome što je baš ovaj bez sumpora onaj Drappier Pinot Noir kakvog se sjećam i obožavam!? Okej, isprva taj praškasti miris koji podjeća na čokoladni puding… hvala Martina za ovaj deskriptor 😀 Zapravo je već prvi miris naznaka nečeg dubokog i mračnog, ispunjujućeg, a pjenušavog.
Te očekivane i dobrodošle kvaščane senzacije tamne su i patinaste. Ovako zamišljam raskošni stol od noćašnje svadbene gozbe u dvorcu… teško posuđe i sedefasti zastori 😀 Dekadentna barokna ornamentika.
Sve to ne izgleda kao nešto što bi na prvu povezao s mjehurićastim vinom. Ni mjehurići nisu neki šamponasti mousse. Mikroskopske su veličine i neumorni. Potpuno stopljeni s vinom jer i jesu neodvojiv dio vina. Jer ovo jest šampanjac i to klasik svojeg žanra. Vino finese. Disciplinirano. Ima jednu specifičnu finoću, ali i kick u ustima, ne toliko prodoran koliko odmjeren. Suzdržano, a moćno.
Zašto bi verzija bez sumpora bila vizualno svjetlija od „standardne“? Bez sumpora je odmah življi, ali s vremenom u čaši… jedino možemo reći da su oboje vrlo kompleksni. Šampanjci obimne transformacije. Nešto što bi svaki ljubitelj vina morao, ne probati, već pokušati doživjeti.
Dnevnik vinopije 